Географска карта - Нова (Svishtov)

Нова (, множ. -{Novae}-) је један од најбоље проучених типова еруптивних променљивих звезда. Деле се на обичне нове, рекурентне нове и променљиве налик новим. Патуљасте нове су звезде које често еруптирају и, мада су налик новим, имају одређене посебне карактеристике.

Луминозност нових при ерупцији скаче рапидно — за 7 — 18 магнитуда у току од свега неколико дана. Након овог периода следи постепено опадање сјаја, које може трајати неколико месеци или неколико година. Сјај рекурентних нових се повећава за нешто мање од 10 магнитуда, а патуљастих нових за 2 — 6 магнитуда. Рекурентне нове су периодичне — до ерупције долази на сваких неколико деценија. Код патуљастих нових период између две ерупције је још краћи — од 20 до 600 дана. Повећање сјаја зависи од периода између две ерупције — што је период дужи, ерупција је интензивнија (повећање сјаја изражено у магнитудама је приближно пропорционално логаритму периода). Могуће је да исто важи и за обичне нове, али је код њих период више хиљада или милиона година.

Посматрања указују на то да су све нове и патуљасте нове део блиских бинарних система, од којих је једна нормална звезда а друга бели патуљак окружен гасним диском. Нормална звезда испуњава своју Рошову површ и материјал са ње тече ка белом патуљку око кога формира акрециони диск. Материјал се загрева док не почне фузија водоника, и спољашњи омотач буде избачен. Сјај звезде брзо расте, а затим — док се омотач шири — постепено опада. Трансфер материјала се ипак не прекида, тако да после новог периода накупљања материјала са нормалне звезде долази до нове ерупције. У случају када температура довољно порасте да може да дође до фузије угљеника у језгру белог патуљка, настаје супернова типа Ia. У галаксији величине Млечног пута се јавља педесетак нових годишње, а једна супернова типа Ia у веку.

У спектру нових присутне су емисионе и апсорпционе линије ширећег гаса. На основу Доплеровог ефекта процењена брзина ширења гаса је око 1000 km/s. Како експанзија тече, тако спектар гаса све више постаје налик на спектар емисионих маглина. Омотач који се шири се некада може и директно видети на фотографијама нових.

Променљиве налик новим (некада се називају и симбиотским звездама) деле неке карактеристике са новима, као што су емисионе линије које потичу из циркумстеларног гаса и брза промена сјаја. У питању су такође блиски бинарни системи, код којих материјал прелази са једне звезде на другу, али без ерупција.

Хелијумска нова (која пролази кроз хелијумски бљесак) је предложена категорија догађаја нове којој недостају водоничне линије у спектру. Ово може бити узроковано експлозијом хелијумске шкољке на белом патуљку. Теорија је први пут предложена 1989. године, а први кандидат хелијумске нове који је посматран био је V445 Puppis 2000. године. Од тада, четири друге нове су предложене као хелијум нове.